Zašto koristimo Teatar potlačenih

Bez obzira na to kojoj kategoriji pripadaju, sva deca navode slične i/ili iste
probleme, što potvrdjuje pretpostavku da je
nivo potreba –nivo dijaloga i razumevanja.
                                      …iz evaluacije Biljana Mihailović, školski psiholog

”Pozorište potlаčenih se sаstoji od pozorišnih rаdionicа i interаktivnih predstаvа i počivа nа pretpostаvci dа svа ljudskа bićа žele i sposobnа su zа dijаlog, а tаmo gde dijаlog postаje monolog pojаvljuje se tlаčenje, odnosno ugrožаvаnje.” A. Boаl (Autor tehnike Teatar potlаčenih i kаndidаt zа Nobelovu nаgrаdu 2008.)


Osnovni zаdаtаk tehnike je dа pomogne ljudimа dа pronаđu nаčine dа se odupru ugnjetаvаnju u svаkodnevnom životu kroz promišljanje,pronalaženje i vežbanje strategija. Po mišljenju аutorа Teаtrа potlаčenih, Augustа Boаlа, svаko može dа glumi, glumа nije i ne trebа dа bude privilegijа profesionаlаcа. U engleskom jeziku se nаjbolje vidi dvojаko znаčenje reči act – glumiti i act kаo preduzeti аkciju, određenu rаdnju, u nаšem jeziku – u korenu reči аktivizаm.


Teаtаr potlаčenih je metod prepoznat od strаne UNESKO-а. Više o Teatru potlačenih možete videti na sajtu http://www.theatreoftheoppressed.org/en/index.php?nodeID=3 ili http://en.wikipedia.org/wiki/Theatre_of_the_Oppressed


Od 2007. godine do danas, sаrаdnicа Agende Suzana Kaplanović, trener i Džoker Teаtrа potlаčenih, je reаlizovаlа rаdionice sа više od 2300 mlаdih, u zemlji i inostrаnstvu i sa više od 300 prosvetnih radnika.

Njeno bogato iskustvo (ukratko sažeto) možete pogledati OVDE. Medju retkima je ako ne i jedina koja ovu tehniku primenjuje u školama na način da SVI učenici škole prodju kroz proces – radeći na nivou odeljenja.

Evaluacija sprovedena od strane školskog psihologa a u okviru projekta radjenog za Council of Europe (EYF), dokazuje veliki uticaj ove tehnike na smanjenje diskriminacije i smanjenje nasilja u školi.

Ovde mozete pročitati evaluaciju na srpskom i na engleskom jeziku Teatar potlačenih evaluacija   i   Let’s play for humanity evaluation


U radu sa učenicima je korišćen set od 20 igara. Igrice koje su korišćene sa kratkim objašnjenjima možete pronaći na strani Publikacije, ili klikom OVDE.  Akcenat radionica Teatra potlačenih je bio na ”procesu” a manje na Forumu, jer nam je cilj bio da se poveća nivo integrisanosti i saradnje unutar odeljenja kao osnovne jedinice grupe u školama.

Postoje tri glavna dela Pozorišta potlačenih: Imidž teatar, Nevidljivi teatar i Forum teatar. Oni zajedno predstavljaju celinu i međusobno se prepliću i dopunjuju.


U praksi proces teče sledećim tokom:

Radionica počinje upoznavanjem tela, serijom igara i fizičkih vežbi tokom kojih učesnici otkrivaju svoje fizičke granice i mogućnosti. Ovo je bitno da bi se vremenom ovladalo sredstvom stvaralaštva – sopstvenim telom, koje je glavni izvor zvuka i pokreta. Telo se zatim posmatra kao jezik i učesnici se pozivaju da “govore” isključivo telom, što se razlikuje od svakodnevnog načina komuniciranja u kome preovladavaju reči. Ovim postupkom pojedinac je osnažen da svoje misli, osećanja i ideje učini vidljivim. Umesto rečima, učesnik slikama pokazuje ono što misli.

Sledeći stupanj rada odnosi se na razmenu priča o društvenim problemima, koji se neposredno tiču mladih i njihovog položaja u društvu. Priča koja u datom trenutku izazove najveće interesovanje, produbljuje se i dramatizuje. Učesnici se istovremeno upoznaju sa osnovama pozorišnog stvaralaštva, zakonitostima koje vladaju na sceni, i data im je mogućnost da samostalno i neposredno učestvuju u stvaranju jednog dramskog dela.

Postavljena priča, koja sadrži rešenje problema, prikazuje se ostalima. Otvara se rasprava u kojoj učesnici mogu izraziti mišljenje o rešenju koje su videli. Nakon toga, scena se izvodi ponovo, a oni koji nisu zadovoljni datim rešenjem mogu da zamene lik iz priče i uzmu aktivno učešće u stvaranju situacije koja im se čini najpogodnijom. Svako ima pravo da interveniše i isproba svoje rešenje. Takvim postupkom  pojedinac je u zaštićenom prostoru radionice imao priliku da promeni tok jedne priče, čime je osnažen da u stvarnom životu postane stvaralac priča i “glavni glumac”, a ne samo pasivni posmatrač.


NEKA OD ZAPAŽANJA VODITELJA RADIONICA

Posebno je potrebno istaći zapažanje da je siromaštvo karakteristika koja se “ne oprašta”. Po stepenu diskriminacije, siromašni učenici su najdiskriminisaniji.

Kako smo mi doprineli da se diskriminacija smanji i koje igrice smo koristili u radu, možete pročitati u nastavku, na ovoj stranici.

Zanimljivo je uporediti, takodje i rad “odraslih” sa decom sa posebnim potrebama i najsiromašnijom decom. U odeljenjima u kojima sam radila bilo je dece sa autizmom (u 3 odeljenja). Učenici iz odeljenja su naučili da brinu o njima, da tolerisu ispade, da ih čuvaju, da posebno objašnjavaju ako je nešto potrebno da se objasni… Ukoliko bi dete sa autizmom insistiralo da preuzme neku ulogu drugog deteta redovno mu je bilo dozvoljeno da to uradi. NO, NAŽALOST, TO NIJE BIO SLUČAJ SA SIROMAŠNOM ROMSKOM DECOM. No, rad na smanjenju diskriminacije kroz igre Teatra potlačenih menjaju dinamiku i ”raspored moći” (power structure) unutar grupe i dovode do poboljšanja odnosa.

Tokom rada, u svim odeljenjima- grupama, nakon formiranja kruga od stolica, bilo je potrebno objašnjenje zašto se to tako radi. Primetila sam da veoma, veoma mali broj učenika ima iskustvo rada u radionicama.
Takođe, prilikom sedanja u krug, grupice koje se druže su se i fizički odvajale od drugih grupa (najčešće učenika romske nacionalnosti) i između njih je postojao razmak od jedne do 2 stolice.
Takođe, oko stolice gde je sedao voditelj, obavezno je postojao razmak – distanca od bar 2 prazne stolice do učesnika. To objašnjava visok stepen nepoverenja između ”nas” – odraslih, i ”njih” – đaka i nenaviknutost na ”jednak” raspored u prostoru. Nakon prvih igrica upoznavanja, raspored se bitno menjao, na bolje.
U jednom odeljenju sam dočekana sa stolicama poređanim u krug, a u sredini se nalazila klupa i stolica – za voditelja.  Takav raspored mi je dao mogućnosti da, sedanjem na tu stolicu, istražimo ko tako sedi i kako se oseća neko ko treba da sedi u

Teatar potlačenih

Teatar potlačenih u srednjoj školi : mi protiv odraslih

sredini dok su svi oko njega u krugu. Odgovori su bili da je to neko na optuženičkoj klupi, da je to neko ko je kriv, da je vrlo neprijatno, da se oseća nelagodno, okruženo, optuženo, i sl.

Ispostavilo se da je prethodnog dana bila velika tuča i celo odeljenje je stalo na stranu drugara/aktera protiv ”odraslih” (razredni, direktor, policija)…..

 

Kretanje po prostoru ima zadatak oslobađanje individue na nekonvencionalan način, i upoznavanje svih delova prostora. Takođe, ”razbijanje” ustaljenog i formiranog ponašanja u prostoru i rasporeda snaga u istom (ko se kome sklanja sa puta).
U školi ova igrica ima posebno značenje. Svi učenici, od prvog dana dolaska u školu u prvom razredu osnovne škole, zatim u 5. razredu pa zatim u 1. srednje, u prostoru- učionici, obično zauzmu jedno mesto. To mesto se retko menja. Sa skoro svakim odeljenjem sam se zadržavala mnogo duže na promišljanju o prostoru – učionici.
Istraživali smo kako se osećamo kad sednemo nekom drugom na mesto?
Odgovori su najčešće bili:
”nelagodno”,
”neprijatno”,
”kao da me neko gleda”,
”kao da moram brzo da ustanem”,
”ja bijem nekog ko mi sedne na mesto” i sl.

Odeljenja u kojima se veći broj učenika bavi sportom i nekim hobijem su bila aktivnija i slobodnija u kretanju u prostoru.

Igre u prostoru iz arsenala Teatra potlačenih omogućavaju da se učenici izmeste iz svojih oformljenih uloga i da se date uloge transformišu. Ustaljene uloge i ”moći” u grupi se na ovaj način razgrašuju i nivelišu.

Kod igara koje uključuju i dodir (pravljenje geometrijskih figura u prostoru) najteže je bilo u multikulturalnim odeljenjima, ali i veoma uspešan metod za prevazilaženje istog.

Teatar potlačenih OŠ ''Jovan Cvijić''

Teatar potlačenih OŠ ”Jovan Cvijić”

Nakon igara u prostoru i istraživanja govora tela kroz Imidž teatar, učenici pronalaze zajedničku priču tj. zajednički problem. A zatim pokušavaju da iznađu najveći broj mogućih rešenja za datu situaciju.

Priče učenika skoro uvek adresuju diskriminaciju, bilo da se radi o diskriminaciji starijih prema mlađima, ”bogatiji” prema siromašnima, jači prema slabijem….

 

Mali detalj iz jedne ”priče” sa radionice:

Svađa i koškanje momaka u dvorištu. Jedan momak je pripadnik ”grupe” i namerno u prolazu zakačinje drugog momka koji ide sam. Kreće ”koškanje” i ”zahuktavanje” priče, tj. junačenje. Prvi momak ima podršku grupe i vrlo je raspoložen da bije drugog momka. Na pitanje koliko je česta ta situacija, odgovor je bio ”vrlo česta”. Sledi skidanje i uzimanjem jakne i para od momka. (Grupa kaže da je to uobičajeno u njihovom odeljenju i moraju da daju sve što im traže, i sve to pričaju uz smeh. Bilo mi je vrlo čudno).
Predložena rešenja datih situacija:
-pognuti glavu i uraditi sve što treba (uz obrazloženje da se ništa tu ne može uraditi). Bilo je mnogo više rešenja koja vode produbljivanju konflikta a ne mirnom rešenju te ih ovde neću navoditi….

Međutim, jedan od stvarnih opresora se iznervirao ponuđenim rešenjima i dao svoje :  ”Dobro brate, ti možeš mene sada da prebiješ, ali ja ću te prijaviti policiji. I zašto da dobiješ uslovnu kaznu, dosije, da ne možeš da prelaziš granicu, da te murija stalno ima na oku. To ti se ne isplati baš najbolje. Zar nije bolje da odemo zajedno na pivo i sredimo sve šta nije jasno.”

Da li je moguće otkriti probleme učenika i sprečiti dalju eskalaciju vršnjačkog nasilja u školama?

APSOLUTNO DA !

Naučimo da slušamo mlade i oni će nam reći

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

twenty − 5 =